Хиперактивно дете – Како препознати проблем?
Поремећај пажње са хиперактивношћу (Attention Deficit Hyperactivity Disorder – ADHD) је клинички ентитет а најновија Међународна Класификација Болести (МКБ-11) га сврстава у групу неуроразвојних поремећаја. Настанак овог поремећаја се доводи у вези са наслеђивањем (више гена је у игри) али се не могу искључити ни садејства различитих фактора спољашње средине (нпр. превремено рођење детета, ниска телесна маса детета по рођењу, хипертензија или стрес мајке током трудноће, коришћење психоактивних супстанци или неких лекова током трудноће и др.). АДХД најчешће има рани почетак (3–6 година), а глобална преваленција АДХД међу децом износи око 7,2%, чешће се јавља код дечака у односу на девојчице (3:1) док се тај однос изједначава у одраслој доби.
Како препознати проблем?
АДХД је клиничка дијагноза што подразумева да се дијагноза поставља на основу података добијених од родитеља/старатеља, пацијената, запослених у вртићу, школи и сл., као и опсервацијом понашања од стране лекара; постоје одређени структурисани дијагностички интервјуи и скале за процену симптома који могу бити од помоћи при дијагностиковању. Дакле, постављање дијагнозе захтева детаљну процену тренутних и претходних симптома и поремећаја функционалности. Постоје три типа презентације овог поремећаја – доминантно поремећај пажње (чешћи код девојчица), доминантно хиперактивно-импулсивни тип (чешћи код дечака) и комбиновани тип, уз могућност промена презентације током читавог живота.
Поремећај пажње подразумева да дете не обраћа пажњу на детаље током игре или других структурисаних активности, тешко одржава пажњу током активности (брзо прелази са једне на другу активност), не одговара на вербалне захтеве ако му је пажња у том тренутку окупирана другом активношћу, не успева да испрати инструкције које се састоје из више корака те брзо и лако одустаје од таквих активности, има потешкоћа да заврши започете задатке, избегава укључивање у активности које захтевају дуготрајно одржавање пажње, стално губи личне ствари које често користи, звуци или други сензорни стимулуси лако одвлаче пажњу детету, дете делује да лако заборавља на своје обавезе или како се изводе свакодневне активности.
Хиперактивност подразумева да је моторна активност детета претерана. Може се манифестовати у виду непрекидног врпољења детета на столици када се од њега очекује да буде мирно па све до устајања са исте и потребе за кретањем по простору без неке одређене сврхе. Обично праве више буке од остале деце (имају проблем да се играју у тишини) и причљивији су (девојчице посебно).
Импулсивност деце карактеришу нагле и непредвидљиве активности без разматрања последица таквог понашања. Обично нису способна да одложе сопствено задовољство, немају стрпљење да сачекају свој ред, упадају другима у реч и сл. Управо овакви облици понашању често доводе до погрешних закључака да се ради о ’’безобразном и неваспитаном детету’’, што наравно често и није случај.
Поред наведених кључних симптома за АДХД деца често испољавају и стања тзв. емоционалне дисрегулације типа иритабилности, ниске толеранције на фрустрације, бес, као и проблеме у организовању активности. Често су присутни и проблеми у сфери понашања, проблеми у учењу, као и присуство невољних покрета (нпр. тик у виду трептања, колутања очију, усмеравања погледа у страну, трзаја главе или рамена, прочишћавања грла, кашљуцања и др.).
Терапија
АДХД утиче на све аспекте живота – физичко здравље, школско, академско, социјално функционисање. Лечење се обично спроводи годинама, ток поремећаја може варирати од једне до друге особе. У лечењу се примењују нефармаколошки и/или фармаколошки приступи.
Нефармаколошки приступ подразумева пружање подршке породици у смислу едукација, обука, давања конкретних смерница родитељима/старатељима, васпитачима и наставницима, пружање педагошке подршке, третмани реедукације психомоторике и друго.
Фармаколошки приступ подразумева примену медикаментне терапије – психостимуланси и други лекови.
Коришћена и препоручена литература:
Терапијске смернице за дијагностику и лечење поремећаја пажње са хиперактивношћу код деце и одраслих
Prof.dr Svetomir Bojanin: „Zašto slab uspeh u školi“, Pomoć porodici, Beograd, 2018.
Аутор: Др Душко Ступар, дечији психијатар
